Debris Gorana Kukića povratak na IZLOŽBE>


Odmah da demistifikujemo naslov. Debris je francuska reč koja označava ostatke nečeg polomljenog ili uništenog, ruševinu, ostatak iza dramatičnog ili neminovnog nestanka neke celine, pojave, predmeta ili fenomena. Dakle, ono što je preteklo posle neke katastrofe. Naslov upućuje na sudbinu samog Kukića, njegovih radova i njegovog sveta, kao i na sučeljavanje odvojenih konteksta: onog u kojem su radovi nastali i onog u kojem ih danas gledamo kao jedan epifenomen u sklopu lokalnog pozorišnog festivala.


Nastanak radova iz serija Forme i Portreti vezujemo za poslednji dah bivše države, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog veka. Ovi radovi se stvaraju u jednom još uvek kulturom i umetnošću zauzetom svetu koji halapljivo troši svoje poslednje trenutke pred dramatičnim iščeznućem. Kukića čeka važan događaj: izložba u Olimpijskom muzeju u Sarajevu. Muzej je, kako znamo, srušen u granatiranju već 27. aprila 1992, na početku rata u BiH. Kukićevi radovi ostaju zarobljeni u njegovom ateljeu sve do 2006. On za ovaj vremenski zjap kaže:


„Moj atelje je u tom periodu bio uzurpiran i tek 2006. me obaveštavaju da mogu da pokupim to što je u njemu ostalo i ako mi nešto eventualno treba. Od tada sam sve vreme radio na spasavanju onoga što je ostalo. To je i bio razlog što sam do sada bio pasivan”.


Prilika da se jedna poetika mirno zaokruži i predstavi javnosti zaspala je poput Ripa van Vinkla, samo da bi se probudila dvadeset godina kasnije u jednom sasvim drugačijem svetu: kroz pomalo ciničnu evokaciju olimpizma (olimpijska 2012) i katastrofizma (kraj sveta 2012, stogodišnjica potonuća «Titanika»), uz umetnost fotografije u eri masovne distribucije digitalnih fotografskih sadržaja, u kojima i deca imaju zapažene izložbe na Fejsbuku, a posete se precizno mere stotinama, pa i hiljadama znatiželjnika, u svetu koji je zaboravio/deformisao/izmenio/zamenio mnoge od temeljnih vrednosnih i sistemskih pojmova na kojima počivala Kukićeva poetika...


U ciklusu Portreti, svedočanstvena, dokumentarna vrednost beleženja konkretne realnosti u konkretnom vremenu biva poetizovana bliskošću sa portretisanima, opuštenom ležernošću 'modela', imaginarnim skupom 'društveno slobodno lebdećih intelektualaca', u zagrljaju artizma i pop-kulture. Subjektivni pristup svakom portretu pokazuje Kukićevu zainteresovanost za konkretnog čoveka, baš tog ili tu, sa imenom i prezimenom, u okviru sentimentalne evokacije zajedničkih iskustava. Kontekst koji nam je poznat zamračuje inače vesele i opuštene situacije prilikom ovakvih portretisanja. Šta se desilo tim ljudima?


Cilkus Forme problematizuje, prema Kukićevim rečima, vulgarizaciju erotskih sadržaja (sećamo se poplave slobodno dostupnih pornografskih časopisa i video-kaseta početkom devedesetih). Kukić postiže ambicioznija rešenja u zbiru telesnog, prikriveno seksualnog, atrificijelnog i apstraktnog. Dodajući bojene slojeve na zalepršane draperije, Kukić dobija sasvim verodostojan efekat obojene skulpture, kako po svom volumenu, tako i po dinamici mase koju usmerava, i kombinuje jarkim bojama i silom kojom deluje na njihovo kretanje. Na momente radovi dobijaju dekorativan karakter očekivanim i unifikovanim rešenjima koja svojim plastičnim sadržajima sa bogatijim izražajnim sredstvima ipak uspešno razvijaju svoj umetnički potencijal. Kroz ovaj ciklus Kukić se približava klasičnim likovnim disciplinama i drugačijim pristupom, većim tehničkim zahtevima prema fotografiji koja postaje medij umetnika i drugačijem tipu subjektivnosti, izmeštenoj iz sfere direktne zainteresovanosti u onu kojom se umetnik služi da bi interevenisao i menjao postojeći svet.


Kukićev debris nas nenamerno uvodi u proces podsećanja, on je slučajni autentični svedok i dokaz svog vremena, bez ikakve namere da mu se odredi retrospektivna uloga. Blizina tog vremena i rad značenja u međuvremenu čini to da ovaj vremenski 'uzorak' nudi jedan nov nivo u pristupu baštinjenja iz prošlosti. Uz realne predmete i oficijelno znanje koje dobijamo iz dokumentarne građe, preuzimamo ništa manje važne emocionalne funduse za koje se moramo pripremiti, ukoliko želimo da nam ovaj debris postane izvor bogatijeg značenja, a samim tim i dragoceniji resurs u opštem duhovnom siromaštvu koje nas okružuje.


ČEDOMIR JANIČIĆ, Viši kustos