КОНТРАПУНКТ САДРЖИНЕ И ФОРМЕ povratak na IZLOŽBE >


„Moje slikarstvo ne dolazi sa štafelaja... Na podu se osećam mnogo ugodnije. Osećam se bliže, više deo slike, pošto na taj način mogu da idem oko nje, radim sa strane i bukvalno budem u slici.“


Džekson Polok


Fotografija kao statična sadržina i skulptura kao dinamična forma u radovima Gorana Kukića ostvaruju neobičan kontrapunkt. Suočavaju se portreti čija je suština u tome da se vidi i prepozna sa skulpturalnim formama čija je suština u tome da se oseti i nagovesti. Na jednoj strani tu su fotografije-produhovljeni portreti, udaljenih pogleda, zamišljenog čela, zavodljivih očiju, usredsređenosti na detalj. Slike prijateljskih lica, međutim, nagoveštavaju vibrantnost zaustavljenog trenutka koji već sluti neku promenu. Nasuprot tome, tu je serija bezličnih tela umotanih u meke i podatne tkanine koja ukazuju na dinamizam lišen identiteta, slučajnu formu, pokret zamrznut u prostoru.


U Goranovim portretima lica govore, imaju svoju unutrašnju dinamiku, živost i pokretljivost. Tako autor stvara portret kao pokret, kao priču o unutrašnjosti bića koja se najčešće ogleda kroz oči – širom otvorene kao u jedne Tanje, ili žmirkave, a zavodničke, ležerne, a nasmejane, vedre i prijateljske. Time se statična sadržina slike rastače i račva u bezbroju značenja koja im pridajemo i sva su jednako suvisla i nijedno nije pravo. Borhesovski rečeno, račvaju se poput staza u našim vlastitim vrtovima koje su za svakog od nas one jedine, iako su i sve ostale uvek moguće.


S druge strane, tu su skulpturalne forme, volumen koji se rasteže i skuplja, gde se tek sluti unutrašnjost kao telo, najčešće tamne game gde samo tu i tamo, potpuno iznenadi vrisak boje. To je u suštini jedno produženo traganje za licem, za onim nizom prijateljskih slika, traganje u kome se sadržaj javlja kao mogućnost, a forma kao suština. Forma u ovom slučaju samo izgleda trajna, mada je istovremeno i promenljiva, neobična, prepoznatljiva tek u slutnji.


Izložba G. Kukića čini kontrapunkt ikonografije i čiste forme, ploha i volumena, prepoznavanja i nagoveštaja, mimezisa i poiezisa. Autor u svojim pokretnim skulpturama i portretima čija se duhovnost poigrava na njihovim licima, preko simboličnog jezika fotografije prenosi i saopštava svoje poruke o svetu u kome živimo, ukazujući na svoju stalnu potragu za autentičnim identitetom. Otuda se tu prepliću ljudska toplina, ljubav za detalj i male stvari, osećajnost i lepota prijateljskog pogleda, sa večno promenljivom i neuhvatljivom, bezobličnom i ravnodušnom niti života koju on razvlači do krajnjih granica ne bi li se raspukla, rasparala i otkrila nešto sasvim novo, neke čudesne razlivene forme, bleštavih boja, koje će mu postati putokaz za dalja istraživanja.


Prof. dr Jasna Janićijević