povratak na IZLOŽBE >


Vešti tumači knjiga i slika znalački pokazuju put umetnika označen estetskim vrednovanjima i osećanjem života. Teoritičari, poput Šklovskog, ukazuju na umetnost kao postupak odrednicama vrste i oblika dela. Zove se to danas umetnički proizvod. Posmatračima se pruža „širi“ okvir prilaza, zapažanja i mogućnosti. Oslobođeno kompetencije blizinom subjektivnog pogleda. Koje su to naše slike, a šta njihovo viđenje? Orhan Pamuk je to književnim notama doznačio: „Na zapadu slikaju ono što vide, a mi ono što gledamo“.


Gledamo sada izložbu umetničke fotografije Gorana Kukića u somborskoj Galeriji savremene umetnosti. P o r t r e t i f o r m e. Stilizovana i duhovita postavka ciklusa Forma i Portreti, pogledom u lice i tela koja traže svoje tumače i sagovornike, dosežemo do linije pune impresija. Postavka P o r t r e t i f o r m e na prvi pogled oslobađa posmatrače vitalnom porukom: ovo je photo design * oseti me * ne misli o formi. Ali, Forma nas je privukla. Ogrnuti platnom akteri sugerišu intimu i bliskost. Svaki dodir lišen je bizarnog. Boje i oblik upletenih tela daju odsjaj stabilne forme. Jedinstven čin koji nalaže samosvojne autorske konture. Potvrđeno: forma nije omotač već punoća. Ili, postoji li čista ogoljena forma? Ili je to oslobađajući diskurs Gorana Kukića o našim odnosima, zaštićenim istinskom bliskošću? Kukić suptilno potapa primisao na pornografsko. Nežnost nasuprot vulgarnosti. Ukrštaj tela kao sabirno središte zajedništva i ljudskosti. Dokumentarnošću serije Portreti autor unosi subjektivni ton, posebne ljudske mere. Bliski autoru, čini se da te važne i upečatljive osobe govore našim stavom i glasom... Njihov lik autor ekspresivno čini privlačnim i toplim. Blago i prijateljski. Profesionalci stamenog pogleda i stava nikad ne bitišu na marginama. Kukić nas tako vodi ka postavci psihološke osobenosti i izraza njegove umetničke fotografije. Ona je određena estetikom i vrednostima autorskog izraza u svetu savremene umetnosti. To nije foto trenutak. To je kritičko mišljenje i imaginacija „slike“ koja priča priču i izaziva osećanja prisnosti. I osmeh, i ozbiljnost, na licima bodre ličnu autonomiju i pravo na izbor.


Kako uz „modele“ za portret ne utisnuti iskustvo svog pogleda. U umetnosti autoportret Direra, putokaz je izražajnosti i znak da se može vekovima posle naručiti „svoj“ portret – predstavljati sebe i odoru, sve dok vas Modiljani i Pikaso ne zaustave i uvere u draž portreta kao ogoljenog subjektivnog doživljaja modela. Kako se vratiti iz prirode ove digresije, a ne prizvati Džojsovu opsednutost muzikalnošću i zvukom same rečenice. U Portretima forme svoju muziku slušaju od Sarajeva, preko Toronta do Sombora... Svoja slova ispisuju na svoj način.


Stilizovana slika, umetničke fotografije Gorana Kukića, jeste i otpor individualizma režiji globalnog profita. Teme nisu potrošene... Portret uvek nalazi svoju formu u svim vidovima stvaranja. Portret je osnova tkanja u svim prostorima umetnosti i kulture.


MILJANA ZRNIĆ