UMETNIČKA FOTOGRAFIJA povratak na IZLOŽBE >


Na izložbi upriličenoj u umjetničkoj galeriji „Josip-Bepo Benković“ u Herceg-Novom umetnik Goran Kukić izlaže fotografije iz dva ciklusa: „Forma“ i „Sto godina samoće“. Već na prvi pogled vidi se da se Goran Kukić vešto služi odnosima kjaro-skuro (svetlošću i senkom), kao i kolorističkim odnosima.


Parafrazirajuči reči poznatog fotografa Nadara, fotografsku tehniku lako je izučiti, ali uhvatiti suštinu odabranog motiva je nešto što se ne može naučiti i za šta je potrebno tu suštinu „zgrabiti“, postići potpuno jedinstvo sa motivom. Kukić je u tome uspeo, on hvata zanimljive kadrove i u njih smešta originalne prizore nabijene ekspresijom.


U ciklusu FORMA, koji je nastao 1989. godine, odabrani predmet su devojke obavijene platnom u tajanstvenim pozama. Ovi motivi podsećaju na Kristove umotane predmete, čiji sadržaj ostaje zagonetan za posmatrača. Kao takve, ove fotografije bude radoznalost da se vidi, upozna i ono što se nalazi ispod vela tkanine. Umetnika je interesovala forma i crnobeli valeri, ali ponekad i bojeni odnosi. Tada je kolorit fovistički, pun životne energije, intenzivan. Figure iz ciklusa Forme imaju reference u skulptoralnim delima iz istorije umetnosti, onim vajanim u mermeru ili bronzi. Umotane u tkaninu, one imaju glatkoću ovih materijala i ostavljaju čisti estetski utisak skulptoralne forme. Čini se da ove fotografije sadrže reminiscencije na portrete žena pod velom antičke grčke umetnosti i na baroknu umetnost dijagonalno izuvijanih tela, kad upravo ta izuvijanost daje kompoziciji nemir, dinamiku. Ove figure kao da izvode kakav umetnički ples, u elegantnim su pozama i sasvim suprotne savremenoj industriji golih ženskih likova. Da li su one razdvojene ili spojene? Poze ovih Kukićevih junakinja dosežu tačku umetničke kulminacije.


U ciklusu STO GODINA SAMOĆE u seoskim, prirodnim ambijentima umetnik stvara rustične kompozicije koje vriju umetničkom lepotom i harmonijom. Na ovim kompozicijama prisutni su ljupki detalji, detinja nevinost, nostalgija, ali i savremeni momenti. Likovi koji se ponavljaju poziraju kao porodica. Fotografije su pune života, neokrnjenog, primarnog. Uvek je prisutan koloristički sklad celine i detalja i obrnuto. „Sto godina samoće“ ciklus je koji je nastao u periodu 1990/92. godine.


Na kraju, zapisala bih ponešto i o drugim ciklusima fotografija ovog umetnika. Na fotografijama AB OVO, Goran Kukić se pozabavio snimkom embriona i uz korišćenje jasnih, intenzivnih boja (žute, crvene i plave) izgradio je apstraktne kompozicije. Ove boje skladno su se uklopile u kompoziciju budući i same u bojenom spektru tri osnovne boje. Forme su delom konturama jasno definisane (embrion), delom razlivene i otkrivaju čudo prirode, čudo rađanja života „ab ovo“ (od samog početka).


U ciklusu 84' (BOJA), reč je o predstavama starog modela automobila, u kontrastima crveno (ružičasto) – zeleno. Karoserija automobila postaje ogledalo prirodnog ambijenta. Automobil se pojavljuje kao svetlosni akcenat u koloristički mat kompoziciji (trava) i snimljen je iz više uglova, iz čega nastaju zanimljive i vizuelno uzbudljive predstave.


U ciklusu PORTRETI, centralno mesto zauzima ljudska figura, najčešće ljudsko lice i ekspresija koju ono nosi. Umetnik se igrao odnosom svetlosti i senke i ovim kontrastom stvorio zanimljive, ekspresivne kompozicije. Umetnik se kreće od standardnih dvostrukih portreta do umetnički osmišljenih predstava. U ovom ciklusu, Kukić nekad centralno postavlja predmet, dok drugi put predmet delom izlazi iz kadra fotografije, ali bez obzira na to, suština radnje, vrednost jednog trenutka je profesionalno uhvaćena. Reč je o trenucima koji su jedinstveni i neponovljivi. Potretisana lica najčešće uspostavljaju direktni, neposredni odnos sa posmatračem (vizuelno suočavanje), drugi put oni su zagledani u stranu, prostor van kadra slike. Tako ovekovečeni momenti bude radoznalost i mame oko da luta od celine ka detalju i obrnuto. Akcenti svetlosti i senke naglašavaju ekspresiju i unutrašnji estetski utisak. Ova kolekcija nastala je na zahtev prijatelja kojima je trebao portret za objavljivanje i predstavlja savremenike iz Goranovog tadašnjeg okruženja. Svi oni su bili afirmisani i tada, a mlađi su u međuvremenu postali okosnica profesionalnih aktivnosti, iz svoje oblasti, u svojim sredinama. Na fotografijama iz ciklusa ZRAK, Kukić se pozabavio različitim odnosima geometrijskih oblika gradeći minimalističke kompozicije bliske duhom skulptoralnim ostvarenjima Donalda Džada. Na ovim fotografijama, pored „igre“ oblika, dominantna je intezivna i čista boja. Takođe vazduh koji obavija ove kompozicije postaje njihov sastavni deo i važan momenat, on obavija, on se uvlači, on se kreće, pulsira. Zrak svetlosti, uvek prisutan, oneobičava ove kompozicije. Umetnik za ciklus AMATER kaže da je nastojao da pravi amaterske fotografije. Ipak, one su više od amaterskih ostvarenja s obzirom na to kolikom zgusnutom energijom i pored jednobojnih valera one zrače. Predmet je, čini se, noćni život mladih ljudi današnjice, zatamnjeni ambijenti zaboravljenih kvartova grada velegrada. Umetnik pritom bira plavičasti ili oker odsjaj.


Umetnik Goran Kukić je uspešno oplemenio fotografiju kombinujući stvarno i idealno, ne žrtvujući ništa od Istine, potpuno se posvećujući Poeziji i Lepoti. Postigao je ravnotežu i ostvario kompleksan vizuelni dijalog između umetnosti i života, stvarnosti i iluzije.


JASMINA ŽITNIK, Kustos