URBIS ZAROBLJENIH SEĆANJA povratak na IZLOŽBE>


“Da je spoljašnji čovek slika unutrašnjeg i da lice izražava i otkriva čitav karakter, to je prtpostavka koje je dovoljno verovatna po sebi i stoga dovoljno sigurna da i dalje postoji... Fotografija... nudi najpotpunije zadovoljenje naše radoznalosti.“


Šopehnauer


Samo naoko dva ciklusa fotografija Gorana Kukića (Portreti i Forme) predstavljaju suprotne polove - realno naspram nadrealnog, otkriveno naspram prikrivenog, poznatno naspram nepoznatog, poza naspram pokreta. Naoko iz jednostavnog razloga - i u jednom i u drugom ciklusu prisutan je naglašeni kreativni pristup autora. On intenzivno interveniše gradeći scenu koju fotografiše. “On je pesnik, a ne pisar” (Susan Sontag). Izložene fotografije nisu samo zapis o svetu, već i njegovo vrednovanje, otvoreni poziv ka kreiranju uporedne stvarnosti, što delom i jeste sama suština fotografije.


Kukić teži da izazove interes pomoću novih vizuelnih odluka, da otkrije ugao materijalne stvarnosti koje oko uopšte ne vidi ili nije u stanju da izdvoji u normalnim okolnostima... Međutim, u ciklusu Forme, Kukić nije samo fotograf on je i scenograf, dirigent, koreograf, arhitekt nove stvarnosti - Formi koje su dovoljno autentične da ne mogu predstavljati "trenutak istrgnut iz konteksta", već stvaraju svoj lični kontekst, one nisu surogat stvarnosti već stvarnost sama.


Iako su te fotografije nastale, po rečima autora, kao reakcija na poplavu fotografija aktova koji su bliži bili pornografiji nego što su predstavljali estetiku, Kukić kroz umotana tela nije samo ostvario svoju nameru da “pokaže dinamiku, kroz pokret ili način umotavanja”, već je anticipirao vreme koje dolazi. Vreme u kojem smo svi bili zarobljeni kataklizmičkim događajima raspada jednog sveta. Iako je primarna funkcija tkanine da istakne erotičnosti kroz proces prikrivanja, ove forme naglašene skulpturalnosti imaju tendenciju probijanja granica, poput leptirovih larvi imaju potrebu za metamorfozom i osvajanjem Lica, ambiciju izlaska u svet preko postavljenih okvira tragajući tako za vlastitim identitetom. Iako je "fotografija jasno određen isečak vremena, a ne tok", ovde Dušan Kukić pravi jasan iskorak u samom karakteru medija, on uspešno naglašava upravo pokret, gibanje, proces, continuum. Tako, niz izloženih formi gradi dinamičnu celinu koja na određeni način jeste alter ego jednog istorijskog trenutka.


Kukić se u ciklusu Forme približio onom stavu po kojoj "nadrealizam leži u osnovi fotografskog poduhvata: u samom stvaranju udvostručenog sveta, stvarnosti drugog stepena, koja je uža ali dramatičnija od stvarnosti kakvu većina opaža". S druge strane pak, njegovo traganje je nalik onom Kartije-Bresona po kojem snimiti fotografiju znači pronaći strukturu sveta - naslađivati se čistim uživanjem u formi. Razotkriti da u svem ovom haosu postoji red.


Načinom izlaganja fotografija Kukić pravi drugi iskorak u onom segmentu koji fotografiju definiše kao medij koji je prevashodno tanak isečak kako prostora, tako i vremena (Suzan Sontag). On, naprotiv, fotografiji daje treću dimenziju čineći od nje “predmet koji stoji”, dajući joj tako realan potencijal bivstvovanja. Postavljajući fotografije poput totema, kao da gradi neki novi urbis, nekakav svet zarobljenih duhova, novu mitologiju vremena koje je pre dvadeset godina zarobljeno okom camere obscure i sada se pojavljuje poput Kjubrikovog crnog obeliska u nekom drugom stoleću, u posve drugom svetu i među drugim/drugačijim ljudima. Tako postavljene fotografije daju čudnovat potencijal da se vreme nastavi tamo gde je prekinuto i samo od posmatrača (spectatora Rolana Bara), zavisi da li će ono biti produženo u neku novu starnost ili će ostati i dalje zarobljeno u tananom prostoru dvodimenzionalnog fotografskog papira.


VOISLAV BULATOVIĆ, Likovni kritičar